Тајна ћутања

Овде ће бити пружен простор ћ у т а њ у уопште , дубини ћутања... (ЋУТАЊЕ. Стваралачка, беспоштедна, књижевна и друштвена критика)

МЕМОАРИ КЛ

МЕМОАРИ КЊИЖЕВНОГ ЛЕГИОНАРА

МИСИЈА „КЊИЖЕВНОГ ЛЕГИОНАРА“


"Заветине" нисам случајно покренуо. У једном тренутку осетио сам да треба да се појави после толико векова, у римској провинцији Горњој Мезији, нешто друго, друкчије. Нисам, наравно, једини књижевни легионар; верујем да нас има још, барем десетак; но, чак и да нас је неколицина, могли бисмо, реално гледајући на прилике наше савремене књижевности, понешто и да променимо, пре свега - д е л о м , затим и као критичари. (...) - БелаТукадруз (алиас Мирослав Лукић)

..
..

Поводом књига које нису изашле и књига које су штампане али их штампа и критика игноришу

Разговор са Бела Тукадрузом , забележио Валтазар Превалез
 (увод)
Превалез: Пишете : „Седећи сатима у нашој  сеоској  библиотеци покушавао сам да  листам дневнике које сам водио пре пар година (иначе  ја дневнике водим с времена на време,скоро четврт  века, али и  то  ме  је  одбијало.Одбијао ме је,  пре  свега,оптимизам са којам сам водио те забелешке,а затим и  извесна површност.Можда  и  то:осећај   као  да пред  собом имам двеста година живота.А  ја,зар не,немам  толико?
Сама  та чињеница враћала  ме  је на размишљање о властитој судбини.Тужан  сам  био  и због  свега   онога  што се  збивало  на територији некадашње друге,бивше Југославије.Мучила  ме   је и неизвесност : шта  ће  бити  са  првом  књигом ПУШТАЊ А ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ. ?Да ли ће  је објавити у СКЗ?
Или и  они неће  моћи да  је  објаве   (као  што није  ни "Просвета","Књижевне новине", "Рад","Универзитетска  реч“ .)
Већ је шеста година како тај  рукопис чека да  буде обелодањен,а за то  време се догодило толико  тога.Све те промене, ма колико  биле добре, моме рукопису нису помогле. Вероватно  је и то део  судбине?
Нисам  једини који  кубури  са објавиваљем рукописа.Не кукам.
Нисам члан  ниједне  странке.Не  припадам ни  једној  групи, ни клану.Сект. Ни владиним , ни невладиним организацијама.Нисам сигуран да припадам сасвим ни себи.
Не мислим да ће тзв. „демократске промене“  ићи онако како одговара народу, напротив. Чак се бојим да ће се догодити на крају крајева фарса, да ће у првим редовима новокомпоноване демократије кроз пар година када се нови властодршсци стабилизују у првим редовима опет бити  они који сада  к о ч е.
(Волео  бих да ме живот  демантује!)  (ПИСЦИ СА ДОБРОМ АДРЕСОМ. - 30. јуна 1992. године, на свој 43. рођендан нисам помишљао о властитој судбини... СУРБИТА Сазвежђе З http://zavetine.simplesite.com/420193165)
 То је нека врста вашег осврта,  на веб локацији која има велику посећеност, који сте публиковали недавно – двадесет и четири године доцније. Као да је време стало, као да се ништа није променило, осим – популарности  - планетарне – вашег „Сазвежђа Заветина“? Та популарност „Заветина“, то је, зар не, неочекивано:живот вас је демантовао тиме?

БЕЛА ТУКАДРУЗ: Мислите? Недавно ми је био рођендан, десет дана после смрти моје друге жене. И тај текст који сте цитирали настао је у тим ноћима несаница, у атмосфери реквијема, неизрецивој атмосфери сличној у месецима и годинама после смрти  моје прве жене, мајке мојих синова. Отишла је са овог света у најбољим годинама, када се живот започиње, и то још под околностима које су остале неразјашњене (барем за мене и моју породицу!) Моја друга жена се разболела изненада, гледао сам како копни и нестаје пред мојим очима, како је подмукла болест  претвара у  нешто друго и невероватно... Није ме живот демантовао, напротив,  многе околности ми нису ишле на руку, јер сам  рођен у погрешно време и  живео у  околностима које су ме спутавале. Промене режима су биле козметичке, народне и моје личне наде и очекивања не само да су изневерена, него се догодило нешто  још горе,  транзиција која је народ завила у црно... У тим променама у последњих четврт века, продавали су нам маглу и богатили се, они који су оличавали власт и били блиски власти, не презајући ни од чега, ни од злочина...
 П:  Како да разумемо  то о чему сведочите? Као причу човека и писца који није савладао бол и страх од смрти?
 Б.:  „Ко савлада бол и страх од смрти,  биће раван богу“, говорио је Достојевски. Не, нисам постао раван богу, упркос популарности коју спомињете. Румунски песник Динеску је могао постати први тзв.  демократски председник Румуније, после Чаушескуа, али  - није постао  то (кажу да су га издали у одсутномк тренутку „његови“ , ма шта то значило), -  постао је издавач једног од најтирaжнијих књижевних листова у својој земљи – „Академија Кацавенку“ је излазила у 100.000 примерака.  Ја, разуме се, никада нисам имао ореол дисидента, који је имао овај Румун; у политику се нисам упуштао (можда и зато што нисам био за то, а можда и стога што сам видевши  ко је све ушао у политику  био згађен?). Режим нас је натерао да се одрекнемо нашег приватног издавачког предузећа – да не бисмо изгубили  запослења  - у корист нашег оца Михаила, пензионера – покојног Михаила (преминуо почетком фебруара ове године...), па смо наше рукописе и књиге  штампали и објављивали као ауторска издања, као неку врсту самиздата. То је био пакао малих тиража штампаних издања, књига и часописа, нека врста резервата за Индијанце, из кога сам морао смислити начин евакуисања. Али та евакуцаија није дошла брзо, потрајала је скоро деценију, док нисам покренуо  „Сазвежђе З“,  штампане и електронске часописе, искористивши могућности нове технологије и интернета као медија.  2015. године „Сазвеђже З“ је достигло  преко 15. 000 000 посета и прегледа, нешто што је било незамисливо крајем деведесетих и почетком новог миленијума. Упоран рад и препознавање онога што радимо, смеле стваралачке иницијативе,  можда и Бог, дали су – много, али не и све. Бог је правичан и кад не даје све!
      (Наставићемо са објављивањем делова овог разговора)
ЛеЗ 0007520   


тзв. официјелна српска књижевна критика

* Када сте започели, написали и објавили прву књигу? …Шта је истина?
- ... Ево прилике да објединим одговоре на неколико ваших разнородних питања. Шта је истина? Да ли су “Хомољски мотиви”, објављени у пролеће 1969. године у 800 примерака, прва моја књига? Нису. То издање више личи на некакав туристички водич, него на књигу. То је једино издање, међу бројним које сам током протеклих четрдесетак година написао и објавио које се не прештампава. Распродато за три дана; претпостављам да су га посетиоци велике истоимене смотре н а р о д н о г  с т в а р а л а ш т в а  у  Кучеву куповали више из радозналости, можда из заблуде? Па ипак, то је једино издање које је тако брзо распродато. Ко зна зашто људи купују књиге; не зато што оне вреде, него из незнања, често из тривијалних побуда?…
Годину дана пре тога, већ сам имао рукопис “Покислог цвећа” (са пуних 18 година), и понудио сам да га СКЗ објави (почетком јуна 1968. године), када Киш пише свој есеј о Бодлеру. Кишу се не може оспорити истинољубивост, осим када тврди да је Бодлер био лош версификатор, да је “најчешће неспособан да одржи дах и ритам песме”. То је могао написати песник који није био раван Бодлеру, један кастриран песник.(Детаљније сам о томе писао у антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ.)
Пио сам са богатог извора пишући “Покисло цвеће” (није то био само сатанизам, понор и зло – бодлеровско); враћајући се мистеријама Елеусине, игноришући религију прогреса, као и актуелну државни религију титоизма
Борхес је написао песму “Митско оснивање Буенос Ајреса”; да би Маркес могао, можда, написати “Сто година самоће”. Други је добио Нобелову награду, првом су је ускратили… Борхес је написао “Елегију капија”, и ја сам написао “Капију прекопута”… (Капију заборава).
Хоћете ли да вас проведем кроз ту капију? - Почео сам да пишем стихове врло рано, као и многи други, то јест пре петог разреда основне школе, а прве стихове објавих крајем шестог разреда. То што сам тада писао, 1963. године, или 1964, или касније, 1967 – 1969. године, чинило ми се незграпно, недотерано, у поређењу са стиховима мог ондашњег пок. пријатеља С. Трујића.
Још док сам био ученик основне школе, било је послато чудо у облику старијег младића, песника сонетних венаца, родом из Мораве (налик у много чему на песника Јагличића), који је у Пек доносио пакете са књигама и своје одушевљење. Његови сонети беху старински, музикални, као песма Бранка Радичевића (Путник на уранку )… Он је умро не објавивши ни једну књигу. Ништа од онога што је писао, или цртао, није сачувано! А то је као да није ни постојао, као да сам га измислио. Али, С. Т. је постојао, и његово постојање је било несумњиво као дубок вир, или високо дрвеће Преко Пека, где ми је понекада диктирао своје катрене и терцине… С. Т. није никад потврђивао да је Песник потврђујући своју вештину препорукама професора књижевности или уредника, или потурајући под нос некакве часописе који су објављивали његове песме, него стварајући их у дугим летњим поподневима…
Као средњошколац гутао сам криминалистичке и каубојске романе, шунд; Бодлера, Адија, српске народне песме…Књижевни часописи су заобилазили Звижд,Кучево; а ако би и залутао ипак неки број “Браничева”, “Књижевности”, “Багдале”, “Поља” или “Студента” , “Видика”, онда је то било чудо. Могао сам се надати да ћу у мом завичају срести пре Исуса Христа, него неког уметника, песника.Они који су симулирали некакве уметнике, подсећали су на Христа, својим изгледом, али нису имали чудотворачку моћ. “Исус Христос није никад потврђивао да је Месија потврђујуђи своју науку Светим писмом или пророчанствима, него увек својим чудима” (Паскал, Мисли, Београд, Култура, 1965, стр. 359).
У песми “Фрагмент отет од ветра”, испричана је, поред осталог, једна историја, па и историја изгубљенога рукописа “Покисло цвеће”. Та историја никада не би била забележена да не беше Случаја Комедијанта, тј. читања књиге КЊИЖЕВНИ АРХИВ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ 1892 – 1970, 1982.Нећу да препричавам ту песму, потражите је у мојим Делима, тј. у књизи “Бршљан око младости” (Београд, 2002, стр. 136 – 137).
Понешто је, од тих стихова из младости, делимично сачувано. Сачувана је плакета “Лакомица” (1965,Мишљеновац), “Хомољски мотиви” (1969, Кучево), “Зукванско јеванђеље” (1975, Пожаревац). Није сачувана збирка песама “Покисло цвеће”. То јест, сачувана је само једна песма из те збирке. Како је нестао невелик обимом рукопис “Покислог цвећа”, преписан читким и не китњастим рукописом у једној свесци за писмене задатке из математике? Можда би о томе могао да проговори неки радознали поштар? Рукопис је нестао негде у пошти. СКЗ је пре 44 године, лета 1968, одбила да објави “Покисло цвеће”, користећи дипломатски изговор, и (иако јесам српски песник по рођењу, кад смо већ код полагања рачуна) ево, СКЗ није објавила ни једну моју књигу, ни песама, ни есеја, ни романа, до данашњих дана…
Када сам недавно прочитао одлично документовану књигу “Ломача за Сенса” младог професора Пузића (о начину и околностима ликвидације Свет. Стефановића), било ми је јасно какви су елементи запосели и окупирали СКЗ, након тзв. комунистичког ослобођења 1944. Та “окупација”, изгледа, још увек траје …
Сачувано је што је сачувано. Али и оно што је прогутао заборав, није пропало сасвим. Чини ми се, понекад, да је понешто од онога што сам објавио, рецимо, у “Бршљану око гимназије”, “Златном Расуденцу”, или донекле, у “Вратима Звижда”, резултат превођења – изгубљенога. Јер могућности преводиоца и песника су огромне…
Почео сам да пишем, дакле, пре четрдесетак година, и многе од тих ствари беху стихови, више слободни, него везани.
Елем, ни “Лакомица”, ни “Зукванско јеванђеље”, ни “Хомољски мотиви”, нису прве моје песничке књиге; већ “Судбина раба Мирослава”, “Бршљан око гимназије” (писане првих година мојих студија) и “Преображења” и “Домаћи паук” (писане крајем студија). Понуђене су ондашњим издавачима (београдским, Просвети, Нолиту), нису примљене.
Објављене су безмало четврт века касније (Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, I, 1998, Београд, стр. 120 – 129; 415 – 434).Написао сам есеј “Савест”, проговорио о неким истинама о којима већина ћути…
“Преображење и друге песме о краљици Маб” укључене су у књигу “Архив у оснивању, 1- 2”, Београд, 1996, у оквиру књиге “Златни Расуденац”…
Читав низ мојих књига објављен је као библиофилско издање, у симболичном тиражу; тешко су, дакле, доступне. Многе од тих наслова не поседује ни Народна библиотека Србије. Зато је добро консултовати следеће књиге: Мирослав Лукић: РАЈСКА СВЕЋА. Опус Мирослава Лукића, 1968 – 1998, Заветине, Београд, 1998, 339 стр.; 24 цм. И прве три књиге Опуса Уметност махагонија, тј.  Дела М. Лукића : “Бршљан око младости”, “Архив у оснивању, 1 – 5”, “Повратно коло”…
Одмах да додам, са пуним правом – да не би било илузија, споменуте књиге актуелна и официјелна српска књижевна критика није ни – отворила. Понаша се – као да не постоје…
      Овај текст је више пута штампан, али - ништа се није променило. И данас, 5. септембра 2015. године стање је исто, то јест горе, много горе. Књижевност  која гуши истине, у чему јој официјелна критика здушно директно и индиректно помаже, никаква је и биће после неког времена заборављена, потиснута у заборав. Иначе, кад бих другојачије веровао, не би ни било овог осврта.

ЛеЗ 0006915 

                  


Све ово је било написано, датирано, у периоду 1984 - 31. март 1985.

ХОМОЉСКИ МОТИВИ.
Посвета  једном песнику

То је прошлост: сифилис и сир.
Песниче „прелома“, то није
Зелени речни вир,
Већ  обичан трик: ироније.

То је прошлост: краљ Хомоља,
Напрати, сифилис и сир.
Јесење злато од Дубодоља
До Дубоког Потока, и жир.

Мотив: јабланови, јабланови,
Непрегледни двореди, који
На  запад у свет нови
Воде: чуђење, не-своји

Несаницом савладани,
Што као  црни врисак пара
Јутро, маглу. Мотив који
Упорно измиче, као стара

Заборављена песма,
Као неразговетнио смисао,
Свега онога што сам као младић
Покушавао, избегавао, писао.

Поново, поново, поново
Из празнине  јечи ли, јечи,
Све оно што нисам написао
Проклетством  горчине речи.

Не само сифилис и сир,
(како старији песник рече,
И написа - на купусовом листу  секте),
Него и пролећне ватре, Пек предвече.

Из сећања се стропоштава, јара,
Ко изненадни клокот феномена,
Као љуљашке сликара Фрагонара,
И мирис осушеног сена.

Из мене јече светови, ритуали,
Лепота брегова у даљини, изузетак,
Све што мишљах да сам одболовао,
Оклевање и иза њега, исконски почетак.

Требало је не само хтети
Него и моћи,
Тунелом кртице  у мрак поћи*,
И, као шаман, летети... лее-тети!

31. март 1985.

______
   * Све ми се гади, све што помислим. Све чега се сетим (а у вези је са тим песницима, који око главе имају  не некакав ореол светости и успешности, остварености, већ неки бели завој повезан који скрива – рану оних који су рано и јефтино купљени за ситне паре, хлеб и кров над главом). Боли ме глава. Узалуд сам покушавао да преспавам најгоре. Главобоља је, ипак, добар знак –нешто је почело да се крчка испод темена, неки  процес у мозгу. Ничу из рушевина – јорговани, и пупе. Из те каљуге у души, из непрегледне мочваре и магле, чују се крици и лепет крила слепих мишева хомољских пећина, и крикови птица што су се вратиле из Африке.Из далека. Будимо захвални безобзирном свету што нас је снашла неиздржљива главобоља. Јер то је добар чернозем за побуну, плодни и спори раст.

Велика заветина

Све је бајато, труло,
Сумњиво, прескупо,
Осим ове јагњетине,
Мириса јоргована –
Упозорава ме шесто чуло.

Ехеј, све је кисело, прокисло,
Душе савитљивије од прута!
Хвала ти, Боже, што си ме
Зауставио  на широком путу
Што у  смрт води сваког трута!

(Све ово је било написано, датирано, у периоду  1984 - 31. март 1985.  У поводу  изругивања са душом једне вашарске циркуске представе и многих награда установљених не за стварно самосталне, инокосне и независне уметнике, већ за овејане гребаторе, јефтине агитаторе тзв. модерне уметности, и кобне политике)
ЛеЗ 0007438   


  

ПИСЦИ СА ДОБРОМ АДРЕСОМ. - 30. јуна 1992. године, на свој 43. рођендан нисам помишљао о властитој судбини.Неколико дана касније, након што је почело летње ферије, допутовао сам овде,у М., родно село, а ту су ме дочекали моји дечаци -Димитрије (12 година) и Иван (седма) и као сва деца која одрастају без мајке, навалили су на  мене. Не  пишем ово  због  тога.Већ због  мојих родитеља – због оца и мајке.Нагло су, чини ми се, остарели.И што  је још горе - они живе у правом сиромаштву. Имају кућу, малу очеву пензију и око четири хектара земље, од чега  више од половине  отпада на шуму, пашњаке, ледину.Њихова старост,тужна и сиромашна, право је огледало, највероватније мојој  старости. Оседео  сам пре пар година  (после  трагичне и неразјашаене  смрти прве жене), почео  сам и  ја да  старим. Старост  је дошла, чини ми се, подмукло, нагло.  
Понео сам рукописе неколико својих књига (романа, есеја), са намером да их поново читам, поправљам. Али врло брзо сам увидео да немам довољно воље да читам ни неколико новоизашлих књига које сам донео из  Београда. 
Није реч о привременом одлагању оноганечега  што  сам себи задао, већ о безвољности која ме  је свега обузела.Седећи сатима у нашој  сеоској  библиотеци покушавао сам да  листам дневнике које сам водио пре пар година (иначе  ја дневнике водим с времена на време, а понекад и свакодневно, већ четврт  века, али и  то  ме  је  одбијало.Одбијао ме је,  пре  свега, оптимизам са  којам сам водио те забелешке,а затим и  извесна површност.Можда  и  то:осећај   као  да пред  собом имам двеста година живота.А  ја,зар не,немам  толико? 
Сама  та чињеница враћала  ме  је на размишљање о властитој судбини.Тужан  сам  био  и због  свега   онога  што се  збивало  на територији некадашње друге,бивше  ЈугославиЈе.Мучила  ме   је и неизвесност : шта  ће  бити  са  првом  књигом ПУШТАЊ А ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ. ?Да ли ће  је објавити у СКЗ? 
Или и  они неће  моћи да  је  објаве   (као  што није  ни "Просвета","Књижевне новине", "Рад","Универзитетска  реч“ .) 
Већ је шеста година како тај  рукопис чека да  буде обелодањен,а за то  време се догодило толико  тога.Све те промене, ма колико  биле добре, моме рукопису нису помогде. Вероватно  је и то део  судбине?  
Нисам  једини који  кубури  са објавиваљем рукописа.Не кукам.Нисам члан  ниједне  странке.Не  припадам ни  једној  групи, ни клану.Сект. Ни владиним , ни невладиним организацијама.Нисам сигуран да припадам сасвим ни себи. 
Не мислим да ће тзв. „демократске промене“  ићи онако како одговара народу, напротив. Чак се бојим да ће се догодити на крају крајева фарса, да ће у првим редовима новокомпоноване демократије кроз пар година када се нови властодршсци стабилизују у првим редовима опет бити  они који сада  к о ч е. 
(Волео  бих да ме живот  демантује!)
Не пишем ово  с полетом;најрадије бих да овде  ставим тачку и идем да спавам .Спавање ми једино годи.Али ни после петнаест  сати  спавања не   будим се чио  и  полетан, него  још мамурнији.Стварност   је  поразна – то видим на сваком кораку.     
Пре неколико дана прошетао сам са старијим сином нашим селом унакрсти изненадио се - многим стварима.Никле  су  нове  велелепне  куће, мада између њих има и оних старих и скромних из  мог детињства,покривених бибер црепом или ћерамидом. Неке   су се и урушиле саме од себе, напуштене. Нове велелепне куће дигли су моји вршњаци,они који су са осам разреда основне  школе отишли трбухом за крухом у Аустрију, Немачку или  Швајцарску.Ти моји вршњаци су можда више  остарели од мене,неки имају чак и унуке.Њихови  синови возе луксузна кола. Неки од њих купили куће по  оближњим варошима  (Кучево,Велико Градиште, Пожаревац)...  
Ја - станујем у друштвеном једноипособном стану, који  још нисам почео да  откупљујем. Својој  деци овога лета не могу да  купим ни бицикл.Но, може се и без  аута и бицикла:  пешке, апостолски. Што  ја, као професор  књижевности не могу  својој деци да  купим ни  бицикл, а  што неки  од мојих вршњака  који раде  у иностранству  могу  својим синовима да   купе   луксузна аута, наравно, крив   је  систем у  коме  ја живим и  радим», и чији  сам милионити шраф. -Срамота  ме  је  много чега, а највише чињенице да  ја своје родитеље не  могу послати чак ни у  неку  од српских бања.Мој  отац за  своју пензијицу не  може   купити  ни  шесдесетак  килограма  белог брашна, а  ја за  своју плату могу  купити, рецимо, сто  педесет  килограма белог  брашна.Ја  сам, дакле, допутовао  из   Београда  и стигао  овде, да  не бих, преко лета, у  Београду гладовао.....
**

Ове дневничке забелешке  открио сам  пре неколико дана, 30. јуна 2016. године,  у нашој породичној библиотеци у  Мишљеновцу, сасвим случајно, избацујући свежњеве неких дневних новина које сам по месецима увезао канапима, како би их једног дана укоричио, што се није догодило, јер књиговесци имају високе тарифе. После двадесет и четири године (након што су умрли мајка, Наталија -  2002;   отац Михаило  - почетком фебруара 2016.; и моја друга жена  - 20. јуна 2016), ту новинску масу су напали мишеви, то је требало изнети пажљиво напоље, заштити. И док сам то износио и прегледао, нашао сам белешке које су ми привукле пажњу. Биле су откуцане, али сам ја заборавио на њих. Ех, живот ме није ни у чему демантовао. Много шта се обистинило и издогађало много горе него што сам записао. Да сам те забелешке понудио онда када су писане – ко би то у Србији штампао? Реците ми један часопис, једну новину.  Ко би то и сада, у овој земљи штампао?
Ти «рукописе» које  помињем у записима  из 1992. године, нису ни до дана данашњег  штампани. Одбијали су их  тзв. писци-уредници са добром адресом  - преиспољна олош, којима нико ништа није могао, осим Господа.
На Судњи Дан вагаће се само сузе, каже Сиоран.
Не тоне и тоне штампаног смећа, туђег и нашег. Необјављени рукописи, цементирани бескрајном тугом и покапани сузама за блиским умрлим,  - више ће се рачунати. Оно неречено, незаписано. Стварност  свега тога, нарочито последњих четврт века, овде на Балкану и у Србији – у томе је, о чему се ћути. А не у недељницима, месечницима, новопечених богаташа и ко зна све чијих плаћеника.  Нашао сам  и један неразумљив запис: «Велика змија чува Велику магазу»  (како смо ми укућани, тј. како су звали покојна мајка и покојни  отац ту помоћну економску зграду зидану пред  Други светски рат, једним делом, а онда дозиђиваној – 1947. И 1955). Шта то значи? Стих неке песме од које сам одустао? Ко да се сети? Талисман? Или нешто сасвим треће? Мој покојни отац био је вредан човек до последњег  дана свога живота – бринуо је о зградама, плаћао мајсторима да поправљају, јер и зграде од тврдог материјала са годинама и деценијама – попуштају, земља се слеже, ради, зидови пуцају. Тако је био напрсао и део спољњег зида на почетку Велике магазе, собе у којој сам рођен. Коју смо звали библиотека, јер смо у њој складиштили књиге и часописе. Годину –две пре тога, Михаило је платио мајсторима  да обоје фасаду целе Магазе светлом бојом.
А онда је тај зид напрсао, и мајстори су то место окрпили, али га после нису обојили, него је задржао боју  стврднутог бетона,  тако да испада као нека врста мурала, велике змије  већим делом зида. Је л  то та Велика змија што чува Велику магазу?  Мит о змији чуваркући  није апсурдан, он има дубљу основу.
Тамо где живе и одлучују они, већ спомињани писци са добром адресом, нема мита, нити змија чуваркућа. Таквима се и куће и трагови затиру временом. То није пријатна тема, али кад сам већ стигао овде, да потврдим да се стидим свега што не припада сузама и крају.
Усред наше библиотеке у Мишљеновцу  слушам тишину и не покушавам да је угушим: отац и мајка су умрли, умрла је и жена без које ми свет изгледа празан и карикатуралан, скоро да је све окончано, али ако бих то написао, то би било патетично, почетак једног другог света. А можда и мемоара? Не знам – чини ми се да су се овде у библиотеци ствари зауставиле на челу с Богом...
ЛеЗ 0007199  

  





ДВА НАПОРЕДНА КОЛОСЕКА: НАЈЗВАНИЧНИЈА, ТЈ. БИРОКРАТСКА КЊИЖЕВНОСТ, И – БЕЗДАНА

Ко ће написати објективнију и документованију, критички интонирану историју новије српске књижевности у којој би најзваничнија, тј. бирократска књижевност била подвгрнута најригорознијој стваралачкој ревизији, чиме би, можда, био утрт пут и писању макар кратке историје бездане књижевности? Неки нови Ђаво-бог-Писац (како би рекао Мркић), неки нови свети монструм, који би у много чему заменио наизглед незаменљивог Скерлића, тј, толике бледе копије једног Скерлића?
Постојали су монополи, који су сахранили толико талентованих људи, који су писали, али нису имали где да објављују. Монополи система су сахранили и цементирали не само многе потенцијале, него и конкретне људе, ствараоце.
(Један од доказа: Случај професора Младеновића, скоро невероватан, али догодио се и обелодањен је  после сто година самоће!)  ( Колико је одличних рукописа у монополским комунистичким предузећима одбачено због кукавичлука наметнутих уредника? То није хипотетичко питање. Објављивани су рукописи песника-мутаната, подобних, следбеника – који и данас муте воду, и намећу оно што је свугде у свету, па и у Европи, поражено, анахроно.) Погледајте, ко се, овде у Србији, буни против брзог писања и објављивања. Прошетајте мало интернетом.
То су људи који већ имају неке позиције и који се боје да ће их изгубити... Дакле, нема разлога да се страхује од блогосфере. Ево, погледајте оно што су покренуле београдске Заветине, један издавач који је деценијама био игнорисан од наших  штампаних медија и таворио у гету малих тиража. Заветине публикују чак и оно што је у земљама источне Европе, али и другде, до пре десетак година било незамисливо. ЗАВЕТИНА из дана у дан доноси обиље текстова, пре свега нових писаца, али и других ствари. Тим Блогосфере ЗАВЕТИНА допустио је свим  посетиоцима Сазвежђа Заветине да изнесу своја мишљења о објављеним постовима, без обзира каква била... Блогосфера пружа прилику стварном вишегласју да дође до изражаја... Међутим, и електронско издаваштво, може се злоупотребити. Све се може злоупотребити, па и блогови.Ту би заиста морао да постоји неки усвојени етички кодекс. Блогови би морали да буду профилисани, да имају своје лекторе, коректоре, уреднике.Постоји велика добит од блогосфере. Многи позвани добијају прилику да изнесу своја мишљења, да буду издавачи, дистрибутери. Без велике материјалне подршке моћних интересних група (мафије, политичких партија, у крајњем случају без подршке државе).
Издавачки и медијски монополи некадашње комунистичке државе нису се много и суштински изменили у овом транзиционом раздобљу  који би требало да буде новокапиталистички, али по много чему, поготово у култури и литератури, они су још увек ригидно неокомунистички.
У једној малој земљи као што је данашња Србија, велики је луксуз имати два удружења књижевника са прегломазним чланством и управним одборима у којима столују и владају и с т и. Књижевном животу и култури и књижевности Србије примереније би било једно удружење књижевника, које би деловало и живело и утицало на начин на који је то чинило ово удружење  у периоду свога оснивања или ренесансе.
Књижевном животу, здравом и успешнијем, нису потребне бирократе, котерије, секте, листови који све више личе на рубрику in memoriam. Удружења треба да се прочисте изнутра, да одстране из себе све оне амбициозне чланове који су ту, и у литературу уопште, залутали.
Јер, данас, највећу штету српском књижевном животу, литератури, и реалној стваралачкој критици, вредновању и превредновању, штете баш такви. Нека се врате политици, полицији, дипломатији, праву, журналистици, и другим областима из којих су перфидно убачени у књижевни еснаф са намерама, секташким и штеточинским. Ђаволским.
Разводњавајући најзваничнију књижевност, бирократску књижевност, каква још увек жилаво опстаје, захваљујући подршци Ђавола. Потискујући оне малобројне и ретке, представнике бездане књижевности.
Ко штити ове друге у овој земљи од ујдурми оних првих? Институционално и конфесионално нико – и то је жалосна истина. На бранику бездане књижевности данас стоји само једна књижевна награда истог имена, која је од свога оснивања мета најтиражнијих дневних новина, уз  помоћ једног фељтонисте-интриганта и  бившег песника- свезналице- циника, који се прочуо «пљувањем» наводних  денуцијаната и великана тзв. бирократске књижевности...

       = ЛеЗ 0006347    

Нема коментара:

Постави коментар