TEKST BEZ SENKE / Boško Tomašević

"Preko Peka", Zvižd, leto 2012, snimak Ivana Lukića; ne sme se preuzimati bez dozvole "Zavetina"

Svako razmišljanje o prirodi i suštini pojma «tekst» može da se okonča tautološkom tvrdnjom: «tekst je tekst». Kao i obrnuto: jedna tek započeta upitnost nad rečenom tvrdnjom priželjkuje izve­snu reakcionarnu «čistoću znakova» koja se opire svakoj ideološkoj disperziji pojmljivosti osim perverznoj čistoti jevanđeljskog imena l’ écriture.. Vrednost takvog Znaka/Teksta određena je svojom bli­zinom prema apsolutnoj prirodi. Može li da postoji, pitamo se, takav tekst koji ostvaruje poruku subjekta i koji je istovremeno i poruka i subjekt, i otac i sin samome sebi? Postoji li, pitamo se, mogućnost «Vaskrsenja ostvarenog u znacima». Izvan opsega ovih pitanja postoji i jedan daleko širi koji, prema rečima Julije Kristeve, glasi: «predlo­žiti ili ne predložiti teorijske fikcije kako bi se proširile granice označiteljskog i pomerile međe sablasti, vizija, opsednutosti ...?» Ukoliko se dâ zamisliti izvestan lingvistički algoritam
Teksta koji je u teorijskoj misli i danas na snazi, postoji, verujemo, takođe, i izvesna antropološka konstanta teksta, njegova prirodna neposred­nost. Jer, kako veli Derida, "pre svakog određenja prirodnog znaka postoji zakonitost pojma prirode koja uspešno usmerava razgovor" (Ž. Derida: O gramatologiji). Upravo na temelju te zakonitosti pokušaćemo da razmišljamo o jed­nom tekstu koga je Rolan Bart u delu Zadovoljstvo u tekstu (Le plaisir du texte, 1973) nazvao «tekst bez senke».

Na pedesettrećoj strani originala Bartovog rada stoji zabele­ženo sledeće: «Izvesni žele tekst (umetnost, slikarstvo) bez senke, izdvojen od 'vladajuce ideologije'. Ali to je hteti tekst bez plodno­sti, bez proizvodnosti, sterilan tekst. Tekstu je potrebna njegova senka. Ta senka je malo ideologije, malo subjekta: utvare, mreže, pruge, neophodni oblaci. Subverzija mora da proizvodi svoju sop­stvenu polutamu». - Opredelimo se, dakle, za tekst sa senkom ili za tekst bez senke. Oba rešenja su praktično i teorijski moguća, s tim što u okvirima prvog opredeljenja, usled stvorene navike da se ide­ologijski nabor u tekstu podrazumeva, nisu neophodne dodatne te­orijske objektivacije, uveravanja u ispravnost stava, dok opre­deljenja za tekst bez senke zahteva teorijsko osmišljavanje i dopu­njavanje naprsline u čistini «praznog» prostora teksta čije je posto­janje moguće legalizovati ako nikako drugačije onda, izvesno, uz pomoć teorijske fikcije. Izmedu ideologijskog i estetskog rešenja preostaje nam da se služimo izvesnim nepredvidljivim odlukama, potvrđujući tim pravom izvesnu neobičnost u traganju za onim «što jedino može biti neka neodrediva istina o mestu subjekta u jeziku» (J. Kristeva). Ovim stavom obezbeđujemo, zapravo, jednu mogu­ćnost vaskrsenja (kurziv B. T.) u znacima «za one znake čija je patnja u tome što su strani jeziku» (J. Kristeva).

Ako postoji, dakle, tekst bez senke, onda je to u onom smislu u kojem Žerar Ženet govori o prelaženju znakova bez prenošenja njihovog smisla iz jednog konteksta u drugi, iz jednog žanra u dru­gi. Pitanje koje proizlazi iz ovog stava jeste da li je tekst pozvan da eksplicitno uredi svoju strukturnu vokaciju prema onom modelu u okviru kojega je pozvan da se odazove, ili će se prepustiti svojoj prirodnoj neposrednosti, izvesnoj diskurzivnoj iluziji bez štete u po­gledu svoje supstance, postajući na taj način ravan sakralnoj tajni poezije. Njegov problem je u tom slučaju da uspe da govori kao-da-­nije, proširujući granice označiteljskog. Na nama je da sada razmo­trimo sve konsekvence koje proishode ne iz razloga odbrane teksta bez senke, već iz prirodnog stava promišljanja njegovog načina po­stojanja.

Tekst bez senke počiva na trima zakonitostima, pri čemu je svaka zakonitost koja ga ustrojava autonomna i dovoljna da tekstu obez­bedi prirodno i normalno funkcionisanje. Reč je, najpre, o ontološ­koj suverenosti njegovog ustrojstva kao ustrojstva energije sabra­nosti, odnosno o specifičnoj internacionalnosti konkretizacije sa­kupljene u znaku-po-sebi. Na drugom mestu, kada govorimo o tek­stu bez senke, moramo da imamo u vidu izvesnu «metafiziku prisutnosti», bez obzira na to što znak može da alterira jednu nadopunji­vost, jednu ideologiju. Konačno, valja imati u vidu sposobnost tek­sta bez senke da sažima značenjsko načelo, dovodeći ga do tačke na kojoj ono poprima takvu sakupljenost u žižu da se više samog sebe ne može «osloboditi» te, u tom smislu, više iz njega ne može proiza­ći svet interpretacijskog značenja, nekakva differAnce kao posledi­ca interpretativnog procesa. Referent teksta bez senke, drugim re­čima, «proizvodi (iluzornu) situaciju nedvosrnislenog značenja», odnosno jednu antireferencijalnu situaciju. Tek na osnovu ovih za­konitosti od kojih je svaka, kao što rekosmo, autonomna, moguće je sprovesti identifikaciju pojma teksta bez senke. U svemu je, pak, važna činjenica da filosofski diskurs teksta bez senke osporava ide­ju pojma kao nalikovanja koji inače, kao što je poznato, ide ruku pod ruku s idejom «metafore kao nalivanja». U tom smislu promiš­ljanje pojma teksta bez senke konstituisano je na sličan način kao Deridino promišljanje u Beloj mitologiji, pri čemu se posebno ima na umu proces razvlašćenja razumevanja metafore kao kontingent­nog referencijskog polja.

Ontološko ustrojstvo energije sabranosti teksta bez senke kon­stituiše okosnicu kôda takvog teksta kao areferencijalnog, budući da je metafori onemogućeno da se bilo gde i bilo kada oformi. Tekst bez senke uvek je u poziciji završnog interpretanta ili, što se svodi na isto, uvek u položaju prvog. Ovo načelo sugeriše izvestan esencijalistički stav kako prema komunikaciji što ga tekst bez sen­ke uspostavlja, tako i prema značenju. Znak unutar teksta bez sen­ke uvek je stabilan, određen, neprotivrečan. U tom smislu, on je i bespovesan; večan koliko je večna trajnost materije na kojoj je ube­ležen. Da, on je odista, kako veli Bart, sterilan, tekst bez plodnosti. Uprkos toj činjenici on jeste tekst. Tekst nepotkupljiv, objektivan, tekst bez subjekta. Tekst nad čijim su stvaranjem sanjarili Malarme, Uismans, Alen i Valeri. Njegova patnja jeste, doduše, to što je nje­govo postojanje strano jeziku, što protivreči zakonima beskonačno­sti jezika. Međutim, može se tvrditi sasvim suprotno: način posto­janja teksta bez senke ravan je vaskrsenju ostvarenog u znacima. Tekst bez senke «obezbeđuje jednu mogućnost vaskrsenja u znacima» (J. Kristeva). Šta ova poslednja tvrdnja znači, videlo bi se ka­da bismo istu pokušali da dovedemo u vezu sa zakonom o beskonačnosti jezika. Ako je beskonačnost jezika jedan modalitet na osno­vu kojeg egzistiraju svi drugi tekstovi osim teksta bez senke, onda je to stoga što se sa zakonom beskonačnosti jezika bori fenomene­loški glas teksta bez senke. A fenomenološki glas bi bio «ona du­hovna put koja nastavlja da govori i da bude prisutna za sebe - da sebe čuje - u odsustvu sveta» (Ž. Granel). Drugim rečima, «označi­telj je postao savršeno prozračan zbog apsolutne blizine označenog» (Ž. Derida). Prema tome, vaskrsenje ostvareno u znacima jeste ono što se suštinski protivi onom izvantekstualnom koje zapravo ne po­stoji. U tom smislu, Žak Derida u svom poznatom tekstu u Grama­tologiji (1967) Preteranost. Pitanje metode i veli da naše čitanje «mora biti unutrašnje i ostati u tekstu». Ovo, pak, ne znači ništa dru­go do na okolišan način (posredstvom pretstave o čitanju) prizna­vati legitimnost postojanja teksta bez senke i, štaviše, isključivo nje­ga kao takvog zahtevati. Nesvodiv sloj oznake mora postojati. Skup takvih oznakâ koje čine tekst opet je jedna nesvodivost. Ova nesvo­divost upravo i gradi (čini) metafiziku prisutnosti kojom je obavi­jen tekst bez senke. Metafizika prisutnosti jeste nesvodiv sloj ozna­ke, jedan apsolutni oprez kada su u pitanju metafore. «Huserl nas», veli Derida u Glasu i fenomenu (1967), «neprekidno opominje na oprez u vezi s tim metaforama». Naravno, izuzetno je teško održati jedan ovakav stav u praksi. Kolebanja su očita i u teorijskim obje­ktivacijama, naročito kod Deride. Reč je, veli na jednom mestu P. A. Rovati u svom tekstu Beleška o metafori, identitetu i razlici, o modifikovanju metafore: o radu na njezinim intonacijama kojima je obeležena povest mišljenja. Šta ovo znači? Prema mišljenju istog autora proces rada na intonacijama metafore odvija se na razinama dvaju «tonaliteta». Prvi je dekartenizacija, to jest postupak po kome se odbacuju krajnji učinci metafore kada ova proizvodi isključivo dvoznačnosti. Subjektu iskazivanja potrebno je, naime, vratiti do­stojanstvo prihvatajući iskaz kao nesvodiv, krajnje jednoznačan. Na razini modifikacije drugog tonaliteta metafore, valja sažimati nače­lo metafore sve do preobrazbe prisutnosti znaka u njemu samom, sve do implozije, zgušnjavajući ga do one nevidljive tačke kada svaki pravac, svaki smer, svaka dimenzija značenja postoji u svojoj istovremenosti i istovetnosti. Je li to gubitak, nedostatak, mrak, ero­zija? Ne! Naprotiv! To je vraćanje dostojanstva pojmu. Jer još iz psihoanalize je poznato da je priroda metafore paranoidna, kako u strukturi tako i u procesu, budući da ona, po prirodi svoga pojma, konstituiše «prinudnu varijantu znakovne funkcije». U širem kon­tekstu gledano, ovi stavovi nalikuju stavovima u Deridinoj Beloj mitologiji (La mythologie blanche. La metaphore dans le texte phi­losophique, 1971) i suočeni su s velikim teškoćama da budu prihva­ćeni. Jer, kako primećuje jedan tumač Bele mitologije, Džonatan Ka­ler, «u teoriji, metafore su kontingentna obeležja filosofskog diskur­sa; premda mogu igrati važnu ulogu u izražavanju i rasvetljavanju pojmova, one bi u načelu trebale biti odvojive od pojmova i njiho­ve prikladnosti ili neprikladnosti. No, odvojiti bitne pojmove od reto­rike kojom su izraženi doista je fundamentalna filosofska zadaća. Ali kad pokušamo ispuniti taj zadatak, ne samo da je teško pronaći pojmove koji nisu metaforički, već su i sami termini pomoću kojih tu filosofsku zadaću definišemo - metaforički" (J. Culler: On Decon­struction, 1982, p. 147). Izvesno, ovo Kalerovo viđenje problema­tike kojom se bavi i sam Derida, ukazuje da je čist antireferencijalni tekst nemoguć, ali Kalerov stav isto­vremeno znači i priznanje da se izvesna tradicionalna koncepcija pojmova i referencije mora videti kao nemoguća. Iz jednog Deridi­nog tvrđenja u Beloj mitologiji reklo bi se da ovaj filosof pisanja upravo zagovara ovo drugo. Naime, Derida na strani dvestotinešezdesetčetiri Margins de la philosophie (Margine filosofije), pitajući veli: «Nisu li sve me­tafore, strogo govoreći, pojmovi i ima li ikakva smisla suprotstav­ljati metaforu pojmu?» Međutim, Deridino izjednačavanje kako poj­ma, tako i referenata s metaforama ne vodi i nužnom shvatanju da autor prihvata mogućnost postojanja nekakvog antireferencijalnog teksta. Pre će biti istinito ono što veli Tomas E. Livis (T. E. Lewis) tvr­deći da u Beloj mitologiji «izranja tendencija da se dopusti da za­vlada logika nadomeštanja u kojoj metafora igra oslobađajuću ulo­gu odgovarajući na ulogu prisile koju igra referencija" (T. E. Livis: Referencije i diseminacija: Altiser po Deridi, časopis Diacritics, zi­ma 1985).

Na osnovu svega rečenog povodom Deridine Bele mitologije, teksta inače znatno relevantnog za probleme kojima se mi ovde ba­vimo, metafora je ta koja uspostavlja «metafiziku referenta» te sto­ga valja raditi na njezinom modifikovanju. Krajnji cilj bio bi transformisati je do nedelotvornosti, do ukinuća logike nadomeštanja i referencije koje ona proizvodi. Ukinuti metaforu, znači ukinuti mo­gućnost diseminacije koja se, znamo to iz Deridinih radova (iz Di­seminacije, pre svih), definiše kao «materijalni prenos proizvoda cepanja u novi diskurzivni kontekst radi umnožavanja značenja». U tekstualnoj ekonomiji teksta bez senke diseminacija se shvata kao nasilje, kao lutanje semantičkoga. Stoga se tekstualna ekonomija areferencijalnog teksta ima da izbori za apsolutno sažimanje značenjskog načela do tačke kada se ovaj oslobađa skupa metafora u tolikoj meri da više iz njega ne može da proizađe svet interpretacij­skog teksta, niti ikakva différAnce kao posledica intepretacijskog procesa. To je, uostalom, ona treća zakonitost koja ustrojava način postojanja teksta bez senke o kojoj smo već ukratko govorili u ovom radu.

Vratimo se na početak našeg rada. Rolan Bart, videli smo, ve­li da želeti tekst bez senke znači hteti tekst bez plodnosti, bez proi­zvodnosti. Ali, pitamo se, u istom kontekstu razmišljanja, kako okončati beskrajno? Kako će se, pita se Moris Blanšo u jednom drugom kontekstu, «reč moći precizno ostvariti kao beskrajna i pre­cizno pronaći kraj i značenje u ponovnom počinjanju svog kretanja bez kraja ... Jer, u osnovi beskrajnog koje treba istovremeno sačuva­ti, potvrditi i ostvariti, oblik i izraz treba da dâ  precizna reč, (kurziv B. T.) koja će biti prava samo ako padne u pravom tre­nutku». Tekst bez senke ne rađa nijedan novi tekst. Drugi se teksto­vi rađaju i nastaju samoniklo. Rađaju se iz precizne reči koja govo­ri «kao dubina bez dubine», kao lógos u prvom danu sveta. Tekst bez senke zahteva da se ideja originalnosti ponovo vrati u književ­nu teoriju. A zakon reči je jedan: ona je prisustvo bitka. «Njegova prisutnost se pojavljuje u njegovoj reči», veli Levinas. Povratak na reč bez senke ne znači povratak u totalitet biblijske reči već, isprav­no, povratak na bitak u zajedničkom smislu, «na smisao koji ne skriva nijedan drugi smisao», ulazeći na taj način u ispravnost odno­sa licem u lice. Tekst bez senke ne prihvata pojam interteksta, već i samo stoga da bi tom tekstu (intertekstu) dao samodostatni smisao i odgovornost, jednu vrstu obaveznog postojanja i  samog bez senke. Ontološko ustroj­stvo energije sabranosti koje uspostavlja tekst bez senke ukida ne­stabilnost znaka, ukida svaku différAnce, pribavljajući mu ponovo esencijalističku vrednost. U tom smislu svim izrazima poput infra­tekst, intratekst, ekstratekst, pretekst, intermimotekst treba vratiti do­stojanstvo teksta. Ovi pojmovi prestaju biti fenomeni ukoliko se ukine pojam différAnce, jedan od najoriginalnijih pojmova pomoću kojih se novovekovni zaborav bitka stavlja u položaj status quo. Nadvladavanje metafore u filosofskom diskursu vraća reči zajed­nički bitak «prisiljavajući označitelja da prisustvuje očitavanju označenog». Prisustvovanje očitavanju označenog prisutnost je po sebi reči u tekstu. Tekst bez senke je upravo to. Međutim, proces savladavanja metafore u filosofskom diskursu još nije ni u začetku. Jer, ne zaboravimo, filosofskim diskursom današnjice vlada retori­ka diseminacije. Pišući o tekstu bez senke pokušali smo da damo viziju njegovih temelja, ali u vreme njegove odsutnosti.

                                                                                                                        (1991)  

_______________ Napomena ur.: Štampa se iz rukopisa, 

iz buduće knjige B. Tomaševića: MISCELLANEA...